lažni protestanti

10.01.2011., ponedjeljak


Martin Luter


Ostrašćeni redovnik i poklonik 'Biblije'

Najeksponiraniji začetnik protestanske kvazireformacije – Martin Luter (Luther, 1483.-1546. g. ne.), nakon studije teologije na Univerzitetu u Erfurtu, postao je monah avgustinskog reda (kao i Erazmo Roterdamski i Žan Kalvin), potom 1507. (rimokatolički) sveštenik, a 1508. g. i profesor Univerziteta u Vitenbergu (Wittenberg) u Saksonskoj. Na hodočašću u Rim 1510. g. bio je duboko potresen razuzdanošću i raskošnim životom rimskih klerika. Pa po povratku izjavljuje: »Ukoliko postoji pakao, Rim je izgrađen na njemu.« Amoralist Fridrih Niče (Friedrich Nietzche, 1844.-1900. g. ne.), i sam ostrašćeni pobunjenik (protiv licemerjem obuzetog protestanizm), piše i zapaža u svom ‘Antihristu’, nesvesno gledajući u Luteru sebe i svoju narav: »Jedan nemački monah, Luter, došao je u Rim. Taj monah, propali sveštenik, sa svim osvetoljubivim instiktima u telu, razjario se u Rimu protiv Renesanse. /.../ Luter je video pokvarenost papstva, dok se radilo upravo o suprotnom: stara pokvarenost: peccatum originale, hrišćanstvo nije više sedelo na papinoj stolici! Nego život! Nego pobedonosna svetkovina života.« (Pogl. 61 – Prevod: Jovica Aćin)




Martin Luther, 1483.-1546. g. ne.

Zgrožen pre svega prodajom indulgencija (koja su lažljivo obećavala spašavanje duša iz Čistilišta), kojom je rukovodio dominikanski redovnik Tetzel (i sakupljao time novac za podizanje nove katedrale ‘Svetog Petra’ u Rimu), ‘mudri’ Luter 31. oktobra 1517. g., na vratima crkve u Vitenbergu, ističe u svojih 95 teza neslaganje sa Rimom (na čijem čelu je stajao Leon X – 1513.-1521. g., koji je postao kardinal u 14. godini svoga života), pokrenuvši tako kvazireformaciju na nemačkom podneblju. U to vreme nije bilo potrebno imati neku posebnu mudrost da bi se video pregršt zastranjivanja Rimske kurije, rimokatoličkog sveštenstva i monaštva. Pošto nije uspeo da “reformiše” i “očisti” Rimokatoličku crkvu na nemačkom podneblju, Luter osniva svoju Evangelističku (Luteransku) crkvu. Zna se ko može da osnuje crkvu – Isus Hrist, i zna se ko može u Hristovom Duhu Hristovu Lađu da vodi i obnavlja: prosvetljen prorok. Takav prorok Luter nije bio. On čak nije ni poznavao moduse i habitus istinskog hrišćanstva, pa tako u svome ‘reformizmu’ nije ni imao ispravan orijentir. Njemu je ostalo samo da u svojoj sirovoj pobuni protiv papstva uzdigne autoritet “nepogrešive Biblije” (koju je preveo na nemački jezik); a u ‘Bibliji’ i u ljudskom tumačenju ‘Biblije’ uvek je bilo mnoštvo ljudskih pogrešnih pristupa i interpretacija. Štaviše, mnogo toga što je Luter učio suprotno je većini biblijskih knjižica; tako Luter odbacuje zagrobni život duše, iako se u ‘Bibliji’ na mnoga mesta ukazuje na postojanje onostranog života duše (‘Luka’, 16:19-31; ‘Petar’, I, 3:19-20). – Iako je demagoški glorifikovao ‘Bibliju’, Luter je implicitno odbacivao neke njene knjižice, koje mu doktrinalno i dogmatski nisu odgovarale, kao što je to slučaj sa ‘Jakovljevom poslanicom’ i ‘Otkrivenjem po Jovanu’ koje uči o vekovnom paklenom mučenju sataniziranih duša.
Luter je, kako se da videti, svoje učenje zasnovao na principima da je jedino ‘Biblija’ (sola Scriptura) temelj vere i života vernika, da se čovek pred Bogom opravdava samo verom (sola fide) i da je jedino Božija milost (sola gratia) izvor našeg spasenja. Jevrejski filosof Benedikt (Baruh) de Spinoza (1632.-1677. g.) prvi posle Lutera je iscrpno je u svojoj ‘Političko-teološkoj raspravi’ (Tractatus theologico-politicus, 1670. g.) pokazao da su u ‘Bibliji’ sadržane mnoge netačnosti i suprostavljenosti, i da kao takva ona u celini (bez obzira koji oficijelni kanonski katalog knjižica uzeli) ne može može biti Božija reč.


Pravednost po veri ili delima?

Jedna od najvećih izvikanih Luterovih zabluda, koju su potom prihvatile mnoge protestanske struje, je ta da se čovek ne može opravdati dobrim delima. Luter smatra da se čovek pred Bogom opravdava samo verom. U tom smislu on i nakaradno tumači reminiscencioni stavak ‘Rimljanima’ 1:17: »Pravednik će živeti od vere.« - Luter ne razlikuje Pavlove ukaze od kasnija dometanja i epistolarne interpolacije Pseudo-Pavla. Vera od koje se živi, jeste vernost Zakonu. samo živom verom, vernošću, čovek postaje i ostaje pravednik, onaj koji voli i čini pravedna dela.

Praveći ukazno-doktrinalne komparacije između Hristovog Evanđelja i poslanica koje stoje pod imenom apostola Pavla, a koje je velikim delom krajem prvog stoleća interpolirao anonimni redaktor (- Pseudo-Pavle), možemo zapaziti da postoje brojne i frapantno suprostavljene misli po pitanju prihvatanja i interpretiranja Božijeg Zakona. Ono što se u takozvanim Pavlovim poslanicama iznosi o Božijem Zakonu, ukazuje na veliko nepoznavanje Zakona i pokazuje da to nije moglo izaći ispod pera pismoznalca i apostola Pavla Taršanina.

Pseudo-Pavle nametljivo uči da Zakon dat preko starozavetnih ‘Proroka’ i Mojsija ne uvodi u Život, odnosno da njegovo revnosno ispunjavanje navodno ne oživljava i ne opravdava pobožnika. Svako ko iole pažljivo čitalački prati starozavetne tekstove, bez obzira na njihove brojne redakcije i kolizije, može uočiti da se Bog, Život, predstavlja kao Zakonodavac koji je dao svoj Zakon, čiji je stožer najbolje oličen u Deset Zapovesti, da bi se njihovim ispunjavanjem opravdali i da bi duhovno oživeli, uzdigli se iz ponora greha u Svetlost i Slobodu. Jer, istinski Božiji Zakon nije dat samo da bi se preko njega spoznalo šta je dobro a šta zlo, šta vodi blaženstvu a šta razdoru i patnji, već i da bi se on u srcu prihvatio i iz srca pretakao, ispunjavao, realizovao.

Sam Gospod kao i Njegovi sveti proroci jasno ukazuju i pozivaju na ispunjavanje Zakona:
- »Vršite Moje odredbe; vršite Moje Zapovesti; prema njima hodite. Ja sam Jehova – Bog vaš. Zato držite Moje Zakone i moje Zapovesti: ko ih vrši u njima će naći život. « (‘Levitska’, 18:4-5)
- »Naša će, dakle, pravednost biti držati i vršiti ove Zapovesti pred Jehovom, Bogom našim, kako nam je zapovedio.« (‘Ponovljeni Zakon’, 6:25)
- »Da držiš Jehovine Zapovesti i Njegove zakone što ti ih danas za tvoje dobro dajem.« (Ibid., 10:13; v.: 26:16-19; 27:10; 28:1-14)
- »Ti si ih opomenuo da se vrate Tvome Zakonu; ali se oni uzjoguniše, nepokorni Tvojim Zapovestima; grešili su protiv odredbi Tvojih, a čovek živi kad ih drži.« (‘Nehemija’, 9:29)
- »Ona /- Mudrost Božija/ je knjiga Božijih zapovesti, Zakon koji će trajati doveka: ko ga držao bude, taj će živeti; ko ga napusti, taj će umreti.« (‘Baruh’, 4:1)

Svugde, dakle, vidimo kako se ukazuje da bogougodno živeti znači hodati sa Gospodom Života, znači ispunjavati Božiji Zakon i Svete Zapovesti. Plata za neokajani i neočišćeni greh je smrt, duhovna smrt koja povlači bolest, nevolju, sudbinske udare, stradanje, fizičku smrt i onostrano ispaštanje u Ponoru Smrti. Svako ko ne živi u točku pokore već negativnim delima pada sve više pod točak uzročnosti i posledičnosti, on se i sve više duhovno zasenjuje i opterećuje, pada u duhovnu smrt i udaljuje od Duha Života. Ko živi, ostvaruje Božiji Zakon, Zakon Života on hoda u Svetlosti, on zrači Svetlost, on se prosvetljuje svetlim delima, on se oblači u odoru pravednosti, on oživljava, ustaje iz provalije slepila, tmine, neznanja i ludila. Zato se i s pravom u mnogim starozavetnim verzima govori o oživljavanju duše i čoveka kroz ostvarivanje, živenje Svetih Zapovesti:
- »Nećemo se više odmetnuti od Tebe; poživi nas, a mi ćemo prizivati Ime Tvoje, Jehova, Bože nad Vojskama, obnovi nas, razvedri Lice Svoje i spasi nas.« (‘Psalmi’, 80:19-20)
- »Evo, čeznem za Zapovestima Tvojim; Pravdom me Svojom poživi.« (Ibid., 119:40)
- »Zapovesti Tvojih neću zaboraviti doveka, jer po njima Ti me oživljavaš.« (Ibid., 119:93; v.: 119:159)

Očigledno je: iako je duša kao struktura stvorena iz Daha večnog Gospoda za besmrtnost, ona funkcionalno, emisiono zamire kada prestaje optimalno da preuzima i odašilje Svetlost Života, Dah Života, Zakon Božiji, kad prestaje Bogu da odaje Slavu i Hvalu. Duša je živa pred Bogom i oživljava onda kada zrači Život, kada živi Zakon, Boga, kada kroz nju živi, deluje, Duh Života. Neposlušnim Jevrejima koji su pristignuvši u Egipat, poput svojih otaca i velikaša, predali idolopoklonstvu, Gospod preko proroka Jeremije ukazuje: »Do dana današnjega nisu se pokajali, nisu se bojali, nisu živeli po Zakonu Mojemu ni po Odredbama Mojim, koje dadoh vama i ocima vašim. /.../ Zbog toga što ste, prinoseći tamjan, zgrešili Jehovi, što Jehovina glasa ne slušaste i Jehovinog se Zakona i Njegovih zapovesti i svedočanstva ne držaste, snađe vas ova nevolja, kakva je danas.« (44:10.23)

I sam Isus od Nazareta naznačuje da je za ulazak u Život, odnosno za duhovno oživljavanje, nužno da se čuje reč Života i da se ispunjavaju zakonitosti Života, čime i sami postajemo ispunjeni Duhom Života: »I gle, jedan učitelj zakona usta da ga kuša i reče: “Učitelju, šta treba da učinim, pa da nasledim život večni”? – A On mu reče: “Šta je napisano u Zakonu? Kako čitaš”? – A on odgovori i reče: “Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom snagom svojom, i svom mišlju svojom, i Ljubi bližnjega svoga kao samog sebe”. – Reče mu: “Pravo si odgovorio; čini to pa ćeš živeti”.« (’Luka’, 10:25-28) – Slično ukazuje i bogatome čoveku: »I gle, jedan mu pristupi i reče: “Učitelju, kakvo dobro da učinim da imam život večni”? – A On mu reče: “Što me pitaš za dobro? Jedan je Dobar; ako pak hoćeš da uđeš u život, drži Zapovesti”. – Reče mu: “Koje”? – A Isus reče: “Ne ubij, ne čini preljube, ne kradi, ne svedoči lažno, poštuj oca i majku, i ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe”.« (‘Matej’, 19:16-19) – Isus, dakle, svagda potvrđuje i produbljuje, kao u Besedi na Gori Božije Zapovesti date preko velikog proroka Mojsija. Isus svagda ukazuje da ko živi, ostvaruje, Zakon Života, taj nikada neće duhovno umreti, odnosno neće pasti u duhovnu smrt; ko se pak duboko ogreši o Svete Zapovesti, njegova će duša biti duhovno mrtva dok ne prepozna i ne prihvati Duha Života, dok ne ispuni Njegove Zapovesti, kako joj bi se mogla otvoriti Vrata Života.

Koliko se pravedničkim, zakonitim životom otvaramo za Božiju Radost, toliko nas i Božiji Duh može prožeti i oživeti, učvrstiti u Istini, toliko i jesmo duhovno živi, u toj meri i Bog može živeti kroz nas: određivati naše misli, reči i postupke. Oživljavanje kroz ispunjavanje Zakona, pre svega Deset Zapovesti, učili su i svedočanski ostvarivali svi Božiji izabranici tokom svih epoha. Pseudo-Pavle to ne želi i ne može da shvati. Odbacujući uveliko takozvani Mojsijev Zakon, on time odbacuje i srce Zakona, Deset Zapovesti, a bez srca nema ni života, oživljavanja, jer samo življenje Zapovesti vodi Životu i Miru.

Ako se Zakonom, odnosno ostvarivanjem Zakona Života može oživeti, samim tim se pokazuje da se Zakonom i zakonitim životom može i opravdati, da se svetlim i čistim delima mogu ubeliti duhovne haljine. Pseudo-Pavle pak suprotno tvrdi: »Da je dat Zakon koji može o ž i v l j a v a t i, zaista bi od Zakona bila pravednost.« (‘Galatima’, 3:21) – Tom tvrdnjom Pseudo-Pavle pokušava baciti u blato sva svedočanstva i sve ukaze Božjih pravednika i svetlonoša, jer Gospod je uistinu dao Zakon koji može oživljavati; drugo je pitanje što su Bogu pripisane i mnoge lažne zapovesti (koje naravno ne vode oživljavanju i opravdavanju), i što je istinski Zakon od strane izraelskog sveštenstva i dvorsko-hramskih književnika iskrivljen i delom sakriven.

Bog je Život, Duh Života, i sve ono što dolazi od Njega daje se za održavanje života i za oživljavanje. Ako je Bog navodno, po Pseudo-Pavlu, dao “zakon za smrt”, onda je On “nesavršen” i “lažljiv”, jer je pred ljudima svedočio da Zakon vodi u Život; no jasno je: od Savršenoga i Istinitoga može doći samo savršeno i istinito: »Ta zar može Bog pravičnost pogaziti, može li pravdu izvrnuti Svesilni? Ako su deca tvoja sagrešila, preda ih bezakonju njinu«, - upućuje se u ‘Knjizi o Jovu’ (8:3-4)

Pseudo-Pavle izlaže svoje viđenje opravdanja: »Odvojiste se od Hrista, vi koji sebe Zakonom opravdavate , i od Blagodati otpadoste; jer mi, Duhom, od vere, čekamo nadu pravednosti.« (‘Galatima’, 5:4-5) – Ukoliko bi se pod ‘Zakonom’ ovde podrazumevala celina takozvanog mojsijevskog Zakona, Tore, onda je jasno da njegove obredno-običajne zahteve i promulgacione regulative i naloge niko nije mogao ispuniti, pa se tako ni opravdati njima i njihovim vršenjem. Sam Hrist ukazuje da nije došao da razreši (istinski) Zakon, već da ga ispuni. I ako se govori o Hristovoj Blagodati, ona je tu da nam pomogne da ispunjavamo istinski Zakon koji je došao preko Mojsija: »... Zakon je dan preko Mojsija, Blagodat i Istina dođe kroz Isusa Hrista.« (‘Jovan’, 1:17)

Pseudo-Pavlje dalje zaključuje: »A da se Zakonom niko ne opravdava pred Bogom, jasno je; jer: “Pravednik će od vere živeti.” A Zakon nije od vere, nego “Ko ih izvrši živeće u nima”.« (‘Galatima’, 3:11-12) – I ovo: »Zakon nam postade vaspitač za Hrista, da bi se verom opravdali.« (Ibid., 3:24) Te: »Delima se Zakona ni jedno telo telo neće opravdati pred Njim; jer kroz Zakon dolazi poznanje greha. A sad se bez Zakona javila Pravda Božija, posvedočena od ‘Zakona’ i ‘Proroka’; i to pravda Božija kroz veru u Isusa Hrista za sve i na sve koji veruju, jer nema razlike. Jer svi sagrešiše i lišeni su slave Božije. I opravdavaju se Darom, Blagodaću Njegovom, kroz Otkupljenje koje je u Hristu Isusu.« (‘Rimljanima’, 3:20-24) – Svi ljudi jesu sagrešili, ali su se mnogi očistili i usavršili čineći Avrahamova dela, ispunjavajući Božije Zapovesti, idući Hristovim, Unutarnjim Putem ka Bogu. Tako su se u Nebo mnogi pravednici vratili: Enoh, Mojsije, Ilija, ... Hristovo Otkupljenje, koje nas izbavlja od nezakonitog života i duhovne smrti, Hristova Blagodat, daje nam snagu da vršimo Zakon, i da se Njime, Njegovim Putem, putem predanosti, vernosti i požrtvovanosti vratimo u Kraljevstvo Svetlosti. Zakon Života je, dakle, dan ne samo da bi u njemu imali meru Dobra i Zla, već da bi tom merom merili, da bi ostvarivali Zapovesti. U Hristovoj Blagodati živi onaj koji ima živu veru, delotvornu veru – vernost i poslušnost, koji ispunjava Hrist-Božiji Zakon. U Hristu se opravdavaju samo verni, a veran Bogu je onaj koji ima živu veru, odnosno zakonska dela. Jer Zakon nije dat samo da u njega verujemo već da ga ispunjavamo prevashodno.

Pseudo-Pavle dalje nesuvislo prezentuje: »Smatramo, dakle, da će se čovek opravdati verom bez dela Zakona. /.../ Ukidamo li, dakle, Zakon verom? Nikako! Nego Zakon utvrđujemo.« (‘Rimljanima’, 3:28-31) – Čovek se nikada sirovom verom ne može opravdati, jer da je samo jedan Bog »i demoni to veruju i drhte« (‘Jakov’, 2:19), već samo delotvornom verom, živom verom, istinskom vernošću. Čoveka uvek opravdavaju Hrist-Avrahamova dela, čista dela, te živa vera, živa nada i živa ljubav; jer ko veruje u moć Dobra i ima ljubav prema Istini, on će i činiti dobra, zakonska dela. Istinska vera se uvek pretače u zakonska dela, jer vera postoji radi zakonskog života. Apostol Jovan u svojoj ‘Prvoj poslanici’ ukazuje: »Mi znamo da smo prešli iz smrti u život, jer volimo braću; jer ko ne voli brata ostaje u /duhovnoj/ smrti. Ne volimo rečju ni jezikom /samo/, nego delom i istinom.« (3:14.18) – Dela pokazuju našu ljubav i našu veru.

Pseudo-Pavle se često vraća na starozavetni ukaz sadržan u ‘Knjizi proroka Havakuka’: »Gle: propada onaj čija duša nije pravedna, a pravednik živi od svoje vere.« (2:4; videti i: ‘Rimljanima’, 1:17; ‘Galatima’, 3:11) – Pravednik živi, ostaje pravednik, zadržava se u Životu, Bogu, zato što ima živu, delotvornu veru; on jeste pravednik jer vidi svrhu zakonitog života, veruje u Pravednost Zakona, i veru pretače u vernost Bogu, Zakonu Života. Na to ukazuje i apostol Pavle pišući vernima u Solunu: »Zahvaljujemo Bogu svagda za sve vas pominjući vas u molitvama svojim, sećajući se neprestano vašeg dela vere, i truda ljubavi, ... « (I, 1:2-3)

Površno sagledavanje Havakukovog ukaza dovelo bi do kvazizaključka da pravednik jeste onaj koji samo veruje, do dublje sagledano značenje datog ukaza kaže nam da neko ko je već pravedan, ko je se posvetio zakonitom životu, ostaje pravednik kroz veru koja se uliva u zakonska dela, dakle kroz vernost Bogu, Zakonu Života. Pravednik uvek živi od žive vere, od one vere koja pokazuje i donosi zakonske plodove, koja ishodi iz ljubavi prema Istini i Dobroti. Apostol Jakov Pravednik u svojoj Poslanici to jasno ukazuje: »Kakva je korist, braćo moja, ako ko reče da ima veru a dela nema? Zar ga može vera spasiti?! /.../ ... Vera, ako nema dela, mrtva je sama po sebi.« (2:14.17) – Vera ima svrhu samo ako je u službi dela: zakonskih dela. Delima (osećanjima, mislima, rečima i postupcima) čovek određuje sebe ko ili što jeste, kome pripada: Svetlu ili Tami. Vera je mrtva bez dela, pa prema tome mrtav je u Duhu i onaj koji samo veruje u Boga i Božiji Zakon (koji veruje da je Zakon dat od Boga a ne ostvaruje ga).

Gospod Pravednosti, Hrist Božiji, u Svojim poukama i ukazima pravednost i mudrost uvek striktno vezuje za izvršavanje Zapovesti Života. Gospod Ljubavi naglašava da Zakon ne treba samo slušati već i poslušati, ostvarivati, da ga ne treba samo glavom, i umom primiti, već ga i u srcu prihvatiti, time se i obavezati pred Bogom da se spoznato i prihvaćeno kao dobro od Boga ostvaruje na slavu Svevišnjeg Duha: »Ako vaša pravednost ne bude mnogo viša od pravednosti književnika i fariseja nećete ući u Kraljevstvo Nebesko.« (‘Matej’, 5:20) – »Pazite da pravednost svoju ne vršite pred ljudima, ...« (Ibid., 6:1) – »Neka zasvetli vaša svetlost pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na Nebesima.« (‘Matej’, 5:16) – Dakle, Isus svugde poziva na zakonitu delatnost, ukazuje na važnost pravednih dela; pravedan biti za Njega ne znači samo poverovati već i poslušati, ispuniti ono što je spoznato i prihvaćeno kao istinito. Prihvaćena vera ne pože koristi ukoliko se u pravednost ne sprovodi, ukoliko se ne uliva u svetla dela.

Kod Pseudo-Pavla, koji pred očima vidi samo iskrivljen Zakon, pravednost uvek ostaje na razini verovanja; Pa se tako u ‘Poslanici Galatima’ mogu susresti i ovakvi ukazi: »Želim samo ovo da doznam od vas: jeste li primili Duha na osnovu dela zakona ili time što ste čuli propoved o veri? Zar ste tako nerazumni? Počeli ste Duhom, a sad svršavate telom? Zar ste tako mnogo uzalud prepatili? Ako je stvarno uzalud bilo. Koji vam, dakle, daje Duha i čini čudesa među vama, čini li to zbog dela zakona ili što ste čuli propoved o veri? Kao što je i Avraam “poverovao Bogu i uračuna mu se u pravednost”. Poznajte, dakle, da su Avraamovi sinovi oni koji su od vere. A Pisanije je predvidelo da Bog opravdava mnogobošce na osnovu njihove vere, pa je unapred objavio Avraamu: “U tebi će biti blagosloveni svi narodi”. Na taj način oni koji veruju primaju blagoslov zajedno sa vernim Avraamom.« (3:2-9) – Vidi se da Pseudo-Pavle hoće da ‘dokaže’ kako Bog daje svoga Duha samo na osnovu verovanja, bez izvršavanja Zakona, što je zaključak koji potpuno stoji van Hristovog uma. – apostol Jakov, Isusov Brat, jasno iznosi reči koje neiraju luterov pogled na opravdanje verom, i zato je i Luter bio vrlo podozriv prema njegooj poslanici: »Hoćeš li pak da saznaš, prazni čoveče, da vera bez dela ništa ne vredi? Naš otac Avraam nije li po delima opravdan, kada je prineo svoga sina Isaaka na žrtvenik? Vidiš da je vera sarađivala sa njegovim delima, i vera je delima došla do svog ispunjenja. I ispuni se Pisanije koje govori: “Poverova Avraam Bogu i uračuna mu se u pravednost, i nazva se prijatelj Božiji”. Vidite da se čovek opravdava delima, a ne samo verom. Isto tako i Raava bludnica zar se ne opravda delima, kad primi vesnike i izvede ih drugim putem? Kao što je, naime, telo bez duha mrtvo, tako je mrtva i vera bez dela.« (2:20-26)

Pseudo-Pavlovo učenje da se čovek opravdava (samo) verom moglo bi se uslovno prihvatiti ukoliko bi ‘vera’ (pistis) označavala i vernost, dakle ako bi označavala živu veru (a “zakon” Toru u kojoj je vrlo malo istinske Božije reči preostalo). To se da nazreti iz nekih ukaza: »... U Hristu Isusu niti što vredi obrezanje niti neobrezanje, nego vera koja se kroz ljubav pokazuje delotvorna.« (‘Galatima’, 5:6) – »Zahvaljujemo Bogu svagda za sve vas pominjući vas u svojim molitvama, sećajući se neprestano dela vaše vere, i truda vaše ljubavi, ...« (‘Solonjanima’, I, 1:2-3) – »Srcem se veruje za pravednost.« (‘Rimljanima’, 10:10) – Dakle, srcem se veruje za ostvarivanje Božijih Zapovesti. Ono što volimo, to i hoćemo, to nam je po volji, to nam čini zadovoljstvo, to i činimo. Ako imamo istinske ljubavi, a savršena ljubav voli ono što je Istinito i Dobro, to ćemo i činiti ono što je po Božijoj Volji činićemo dela Božijeg Zakona, svetla dela, dela koja proslavljaju Boga i prosvetljuju svet i našu dušu. Istinskom verom hodamo i gledamo samo kad ostvarujemo ono što prihvatamo kao Dobro, Lepo i Istinito.


Da li čovek ima slobodnu volju?

Dok je avgustinac i humanista Erazmo Roterdamski (Desiderius Erasmus, 1466.-1536. g.), takođe žestok kritičar mnogih crkvenih zastranjivanja, sasvim ispravno i razumno smatrao da čovek ima slobodnu volju, Luter je to tvrdokornoi slepački odbacivao: »Čovekova volja je kao zver koju jaše ili Bog ili Satana, i on čini ono što zapoveda onaj koji se nalazi u sedlu.« - Niti Bog može čoveka odmah obuzeti, niti Satana može čoveka odmah zaposesti. Čovek treba mnogo da greši iz ljubavi prema Zlu i Laži, da bi bio i potpuno predan Satani; i čovek mora puno u sebi da razvije i osvedoči ljubav prema Istini i Dobru, da bi Bog ovladao njegovim delima, da bi određivao njegove misli, reči i postupke: »Ja sam sa Hristom raspet na krstu. Tako ne živim više ja, nego Hristos živi u meni.« ('Galatima', 2:19-20) – Čovek je od Boga slobodan da voli Dobro ili Zlo. I u čemu nauči da uživa, u činjenju Dobra ili Zla, tome će se čovek i prikloniti. Gde je čoveku ljubav, tu mu je i volja. Čineći Dobro i izvršavajući Zakon čovek postaje slobodan u Bogu i Bogom; čineći Zlo i gazeći Božije zapovesti čovek postaje rob greha i Tame, duhovne smrti.


Buntovni pogromaš nad seljanima

Kada je se sveštenik Tomas Mincer (Thomas Münzer, 1489.-1525. g. ne.), u početku Luterov saradnik, stavio na čelo seljačkog ustanka za ukidanje eksploatatorske aristokratije i ustanovljenje prava jednakosti svih ljudi pred Bogom, Luter je stao na stranu plemstva demagoški proklamujući da ko pogine na strani seljaka odlazi u večni pakao; podsticao je da se seljaci ubijaju kao besni psi, jer po njemu nema ničeg otrovnijeg, pogubnijeg, đavolskijeg od buntovnog čoveka (aufrührischer Mensch). U borbi protiv pobunjenih seljaka papstvo, plemstvo i Luter su se našli na istoj strani, kao što već potvrđuje njegov spis ‘Protiv fanatika ipljačkaških seljačkih bandi’, gde za jurišuće i ojađene seljane iznosi: »Treba ih« - vikao je - »prštiti, daviti i klati, tajno i javno ko gde može, kao što se besni pas mora ubiti.« - Da li to može biti rečnik jednog hrišćanina koji treba da brani jednakost svih ljudi pred Bogom i u Hristu?! Klanica, između seljaštva i plemstva, u kojoj je Luter poput papske Inkvizicije pokazao svu svoju huškačku svirepost, trajala je godinama, sve do Vestfalskog mira (1525.-1648. g.).


Licemerni mrzitelj Jevreja

Ne samo prema nezadovoljnom seljaštvu već i prema jevrejskom življu ostrašćeni Luter, osnivač Evangelističke crkve, pokazuje duboku mržnju i dubok prezir, videvši u njima crne đavole. Ovaj netrpeljivi Nemac velikim delom je pripremio antisemitske Hitlerove ispade. U svom spisu 'O Jevrejima i njihovim lažima' (Von die Jüden und ihren Lügen, Wittenberg, 1543. iznosi i sledeće za Jevrejina i Jevreje koje vidi prevashodno kao zločeste lihvare: »Kad bih mogao, tako bih ga oborio i u svojoj srdžbi mačem probo. /.../ ... Da se njihove sinagoge ili škole popale a ono što neće da gori, zaspe zemljom i zatrpa, da čovek od toga ne vidi kamena ni pepela doveka. /.../ Da se njihove kuće na isti način unište i razore ... /.../ ... Te ništarije i pljačkaši nisu vredni milosti i saosećanja.« - Tako je Govorio Luter koji je u Jevrejima video kugu i đavole, koji nisu podržali njegove kvazireformatorske zahvate ... U početku, kad je poput Muhammeda, verovao da Jevreje može zadobiti za svoje projekte (ponajprije borbe protiv papstva), Luter ih je čak i branio, kao što je to učinio u svojoj knjizi ‘Isus Hrist, Jevrejin po rođenju’ (izdatoj 1523. g.): »Ove budale, pape, biskupi i monasi, sa svojim magarećim glavama, postupali su sa Jevrejima kao sa psima. Ponižavali su ih i otimali im imovinu, iako su Jevreji braća našeg Spasitelja. Bog ih je razlikovao od drugih i dao im je Sveto Pisanije.« - Koji licimer?!

I za lihvare (među kojima je bilo puno Jevreja) Luter traži da se prema njima najstrože, kao prema razbojnicima postupi: da se rastežu na točak i da im se odrube glave. Ništa manje nije milosrdniji nije ni u svom stavu prema preljubnicima, prostitutkama i 'vešticama'. – Smrt je zaustavila pomahnitalog Lutera da nastavi i okonča svoju kampanju proterivanja Jevreja.


Hrist dolazi 1590. godine!?

U svome delu Berechung der Jahre der Welt Luter trajanje zemaljske povesti svodi na šest milenijuma (saobrazno trajanju šest Jom-a Stvaranja): »Ove godine /= 1540./ broj godina iznosi tačno 5.550. Stoga treba očekivati /skori/ svršetak sveta, jer se šesta hiljadugodišnjica neće završiti, kao što ni Isus nije u grobu proveo cela tri dana.« No 1590. g., kao što vidimo, svetu nije donela od Lutera najavljeni eshatološki preokret. – Da će svet trajati samo šest, odnosno sedam milenijuma, stara je zabluda kojoj su robovali i drugi bogoslovi pre Lutera. Tako Jovan damaskin iznosi: »Govori se, naravno, i o sedam Vekova ovoga sveta, to jest, od stvaranja neba i zemlje do opšteg skončavanja i vaskrsenja čoveka. Jer postoji pojedinačna končina, odnosno, smrt svakoga ponaosob, a postoji i opšta končina, kada predstoji opšte vaskrsenje svih ljudi. A osmi Vek je budući Vek.« ('Tačno izloženje pravoslavne vere', pogl. 15 – prevod: Stanimir Jakšić)

Osnivač anabaptizma u Severnoj Nemačkoj i Holandiji Michael Stiefel, dok je još propovedao u baltičkim zemljama, najavljuje 1532. g. u svome spisu Ein Rechnenbüchlein vom Ende Christi da će Spasitelj doneti kraj ovome svetu 15. oktobra 1533. u 8 sati pre podne. I ovo “reformatorsko” proročanstvo donelo je razočarenje mnogima, pogotovo poljodelnicima koji su naseli pozivu, prodali svoja imanja i sakupili se da kao “siromasi” dočekaju Slavnog Gospoda. – Andreas Osiander iz Nirnberga (Nürnberg) računom je došao do zaključka da će Kraj nastupiti 1688. godine. – Teolog Johan (Johann) Bengel predvideo je kraj ovoga sveta oko polovine 1836. godine.

Protestanski pastor Miran Ask iz Kalifornije u januaru 1957. g. izjavljuje da će negde između 16. i 23. aprila 1957. Harmagedon, koji prethodi Hristovom Dolasku, očistiti svet. – Žan Leon Marko, vođa sekte ‘Vihor Davidove Zvezde’ iz Luskvila u Kanadi, predvideo je Sudnji Dan i smak sveta za 8. mart 1997. – Kalifornijska sekta zvana ‘Crkva jerihonskih truba’ je predvidela uništenje čovečanstva 14. septembra 2047. g.

- 18:28 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

  siječanj, 2011  
P U S Č P S N
          1 2
3 4 5 6 7 8 9
10 11 12 13 14 15 16
17 18 19 20 21 22 23
24 25 26 27 28 29 30
31            

Siječanj 2011 (1)

Opis bloga

o martinu lutheru

Linkovi

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se